Бележница

У МОКРИНУ, НЕОБИЧНОМ СЕЛУ НА СЕВЕРУ БАНАТА
Док се Руси не досете
Овде су рођени Васа Стајић и Мика Антић, Раша Попов и Богдан Ибрајтер, а и Александар Дероко се хвалио да му је једна баба из Мокрина. Чувени су мокринско вино и лиснати сир. Победа на једном од два овдашња светска првенства, у борбама недопингованих гускова и у туцању ускршњим јајима, омогућава да чашћавате и правите се важни целе године. Шале су увек добро дошле, нарочито ако су на рачун Кикинђана. У мокринским атарима је око 200 нафтних бушотина, па ће ваљда и нови власници НИС-а, ред је, мало погледати на ову страну

Пише: Драган Батинић
Фотографије: Драган Ристић

Мокрин, наравно, постоји одувек, вели Драгољуб Бадрљица, директор основне школе и оснивач музеја у овом месту на северу Баната. Није то баш све покривено доказима, али друкчије напросто не може бити. А у музеју, уз помоћ пријатеља и разних дародаваца, сакупио је збирку са више од 30.000 предмета, фотографија, докумената...
Званична наука каже да је у атару данашњег села постојало више насеља још пре 4.000 година. Ископавања археолога Милорада Гирића открила су, између осталог, да су древни Мокринчани имали високоразвијену медицину, чак радили хирушке захвате на отвореној лобањи. Неки кажу да је то чињено из магијско-ритуалних разлога. Не зна се шта је коришћено за анестезију, можда чувено мокринско вино, оно због којег је чувени Мокринчанин Мирослав Антић много касније певао: „Нема вина без Мокрина!” Том свом великом земљаку, песнику, сликару, филмаџији и вечитом дечаку, Мики, Мокринчани се одужују сваког лета организујући културну манифестацију Меморијал „Мирослав Антић”.
За тим вином, којег је све мање, јер је све мање винограда, тугује и најславнији живи Мокринчанин Раша Попов, којег је јак назеб спречио да нам се придружи на овом путешествију по Мокрину. Тугује Раша и за временом свог детињства, када је било и више од хиљаду коња и исто толико крава. Од крављег млека прави се мокрински лиснати сир, због којег се Мика Антић расплакао чак у Америци, када су му га, као специјалитет, понудили у некој њујоршкој кафани.
– Сада оно мало коња држе због божићних трка и за параду – прича Раша Попов, новинар и песник. – А онда су коњи и људи радили то што данас раде трактори. Мокрин је био село великих мученика, али и великих забављача и комедијаната. Знају моји земљаци да се и када је најтеже нашале, и на туђ и на свој рачун. Истина, на туђ им је некако лепше, нарочито ако су у питању њихови вечити ривали Кикинђани. Често сам баш одатле црпео инспирацију за своје телевизијске водитељско-глумачке креације.
Раши недостају и чувене шетње мокринским корзоом, који се протезао између две цркве, православне и католичке. После шест дана мукотрпног рада, ту су се недељом поподне окупљали упарађени момци и накинђурене девојке, а после се ишло на игранку. Данас је све другачије, а и момака и девојака све је мање.

СЕЛО ОД КЊИГЕ

– Почетком прошлог века Мокрин је имао 9.300 становника, а по последњем попису свега 5.334 – наставља Драгољуб Бадрљица. – Године 1890. у мокринским школама било је 1.200 ђака од првог до четвртог разреда, а сада, у једној модерно уређеној школи, наставу од првог до осмог разреда похађа свега 460 ђака.
Млади одлазе из села, а они који остају ретко се одлуче да имају више деце. Тако је свуда, па и у Мокрину.
– Може овде лепо да се живи – тврди Горан Думитров, кнез мокрински већ осам година. – Четворочлана породица која обрађује тридесетак хектара земље може да приушти себи пристојан стандард. Што се тиче провода, Кикинда је близу, ни Нови Сад и Суботица нису далеко, а и у самом селу се увек нешто догађа. Ево, вечерас ће у новој спортској хали бити одиграна пријатељска рукометна утакмица између две „Црвене звезде”, мокринске и београдске. Синоћ је одржано књижевно вече поводом 99. рођендана Мокринчанина Стивена Степанчева, песника и некадашњег професора књижевности на њујоршком универзитету...
На помен још једног песника из Мокрина, сетисмо се и чувене реченице Милована Илића Минимакса: „Ако тврдиш да си из Мокрина, а ниси написао ни једну књигу, значи да се лажно представљаш.” У Мокрину је рођен сликар и новинар Богдан Ибрајтер Тане, чије репортаже смо деценијама читали у Политици. И рано преминули Ђура Ђуканов, чије име сада носи једна књижевна награда. Из Мокрина је и чувени историчар и публициста Васа Стајић, чије име носи овдашња школа, а и Александар Дероко се хвалио да му је једна бака из Мокрина.
– У мени теку четири феле крви: бечка, венецијанска, дубровачка и мокринска – говорио је.
Даринка Маљугић, проглашена за најбољег библиотекара Србије, у овдашњој библиотеци „Мирослав Антић” већ годинама води литерарну и драмску секцију, па за књишки подмладак не треба бринути. Има Мокринчана и међу сликарима, вајарима, фотографима, музичарима. А модни креатор Зоран Ладичорбић славу је стекао у Њујорку.

ЛИГА БЕЗ БРИГА

Упознали смо кнеза и управитеља школе, сад морамо посетити и трећег најважније човека у селу: свештеника.
У Светоархангелском храму дочекује нас протојереј ставрофор Драган Говорчин и с поносом показује иконостас из 1782, у барокном стилу, рад Теодора Илића Чешљара. Посебно нам скреће пажњу на северне двери, на којима је сцена опроштаја Ребеке од родитеља. Године 1968. она је била постављена у Паризу, на изложби Две хиљаде година уметности на тлу Југославије. Нису мање вредне ни монументалне библијске композиције, на платну, које је половином XIX века насликао Никола Алексић. У овом храму чува се и Свето писмо штампано у Москви 1663.
У црквеној порти је гроб хусарског пуковника Александра Риђичког. Легенда вели да је на коњу, какав доликује великом јунаку, прескакао цркву. Једном, коњ задњом ногом закачи за крст и стропошта се, заједно са јахачем, на земљу. Где је јунак погинуо, ту је и сахрањен. А није легенда да је рођени брат пуковников, Павле, светски путник и пустолов, из Египта донео праву мумију и поклонио је 1878. године београдском музеју.
– Од 1.200 нафтних бушотина у Србији, 200 их је у нашем атару – прича кнез Думитров. – Некада су нафташи, осим рудне ренте коју плаћају кикиндској општини, у Мокрину градили путеве, помагали амбуланти, школи, месној заједници, спортским клубовима... Сада то није тако, али покушавам да успоставим контакт са новим власницима НИС-а. На добром сам путу да Русима објасним: ако су им Срби браћа, као што они нама јесу, онда су им Мокринчани најрођенија браћа! А браћа, ред је, треба међусобно да се испомажу.
Дан у Мокрину кратко траје, јер има пуно тога да се види и доживи. Сад још журимо да Драгољуб Бадрљица стигне на поменуту рукометну утакмицу. Не може то без њега проћи. Био је голман чувене мокринске поставе која се 1970-их такмичила у Другој савезној лиги Југославије.
– Имали смо много лошије услове. Играли смо на земљаном терену, у много јачој конкуренцији. Сада наши рукометаши имају нову халу. У другом су рангу такмичења, одозго, а сигурно би могли равноправно да се носе и са најбољима, само кад би било пара да се то покрије – каже некадашњи мокрински рукометни ас.
Између два светска рата и мокрински фудбалери били су страх и трепет. ФК „Делија” звали су „банатски Уругвај”. Сад пика у рангу који зову „Лига без брига”, јер одатле нема испадања. А ваљда ће се и Руси дозвати памети, брат није дугме...

У ПОДРУМУ, БЛИЖЕ ИЗВОРИШТУ

У домаћинску паорску кућу породице Терзић стижемо да се уверимо може ли се од земље заиста лепо живети. Даница, Сава и њихов син Живица обрађују око 35 хектара земље. У оборима свиње, педесетак оваца и пет крава, а у подруму 6.000 литара вина (а бивало је и по 10.000). Толико вина!?
– Нешто се и прода, али доста се и потроши. Наврате комшије, пријатељи, рођаци, а ни новинари нам нису ретки гости – прича Сава. Нуди нас домаћим кобасицама и оним чувеним лиснатим сиром. Његова супруга Даница прави тај сир по бакином рецепту, али са неким својим иновацијама, па га има и са шунком, вишњама...
Свуда по соби пехари, дипломе, медаље... Довољно за још један овећи музеј у селу. Та признања су Сава и Живица добили за производњу домаћег вињака, али и за победе на светским првенствима у борби гускова и туцању ускршњим јајима, а Даница за сир. Живица управо припрема књигу о Светском првенству у борби гускова:
– Некима те борбе изгледају страшно, али нису. Туку се крилима, као перјаним јастуцима. Борац који осети да је слабији окрене се и достојанствено побегне из ринга. Нема повређених. Гускови би се тукли и без публике, јер у фебруару се женке спремају да легну на јаја, а мужјак брани породицу и територију.
Неке наше неодговорне колеге  написале да су гускови жртве индустрије шоу-бизниса и да се боре допинговани. Наводно, хране их кукурузом који је преноћио у вину. А све је овде поштено, нема ни говора о допингу. Вино, додуше, није забрањено за власнике, публику и новинаре, па силазимо у подрум, ближе изворишту.
После борби гускова, у Мокрину крећу у потрагу за јаким кокошијим јајима, за васкршње такмичење. Неки Мокринчани за ту прилику обаре и офарбају по хиљаду јаја, па онда бирају најјаче. Није мала ствар победити на неком од два мокринска Светска првенства. Шампион онда има право да целе године части и да се прави важан.
На крају, питамо Живицу, који је магистрирао на Пољопривредном факултету у Новом Саду, зашто је одбио место асистента на факултету и вратио се у Мокрин?
– Нисам се вратио, јер никада нисам ни отишао из Мокрина. У Нови Сад сам ишао по знање, да бих га применио овде, на породичном имању.

***

Мокри крин на Равном брегу
Позната Кућа на Равном брегу аутентична је, из прве половине XX века. У њој фирма „Тера паноника” организује разна културна дешавања, ликовне и књижевне колоније за уметнике из региона. Део села у којем се налази зове се Брег. Нико од дошљака није успевао да примети тај брег, па су досетљиви Мокринчани смислили назив Равни брег.
Тек кад нагрну водурине, види се да је то узвисина, јер ту никад не поплави.
Некада је тих вода било много више него што је добро, свуд мочваре и свуд мокро, па отуд име села. По другој верзији, давни досељеници видели у мочвари локвање, па, не знајући добро какав је то цвет, наденули му име мокри крин.

***

Златица
Име оближње реке Златице, по једнима, потиче од злата које је она доносила са Карпата. Друга верзија, мање вероватна али узбудљивија, вели да је негде на дну ове реке сахрањен хунски вођа Атила Бич Божији, заједно са огромним товаром злата и другог блага. Ни једно ни друго  злато не памте ни људи ни летописи, али име остаде.

***

Велика дропља
Не провозасмо се фијакером, а то у Мокрину није мали гаф. Обећасмо да ћемо то учинити следећи пут и да ћемо баш фијакером отићи до оближњег природног резервата „Пашњаци велике дропље”. Ту, из новоизграђеног визиторског центра, може се видети највећа птица на свету која може да лети. Њен мужјак достиже тежину и преко 20 килограма! (Поређења ради, кондор је тежак свега петнаестак килограма.) Великој дропљи, заштићена врста, има још само неколико станишта у Мађарској и ово крај Мокрина.